14 STU Jedan prosječan dan u životu dijabetičara, u ovoj priči glavnu ulogu igraju Viktor i ja, znam da će većina preskočit ova post, jer ga smatraju nevažnim, ali je itekako važan, ipak je jedan život u pitanju!
Pa krenimo:
Ajmo… idemo u krevet.. spavanje..
Ponoć…mjerim šećer, ok, malo je povišen. dat ću mu korekciju i trebalo bi biti dobro. 03:00 mjerim šećer na senzor, šećer preko 20, hiperglikemija.. koji ku*ac, provjeravam na prst, 19,2. wow, “jebena razlika”. mjenjaj set, on se budi, plače, pita zakaj ga sad budim i bodem. sori mišu, visoki je šećer, moramo to skidat. Fuj, opet taj odvratan miris inzulina po rukama.. nikad se neću naviknut na taj miris…
Pikam ga još jednom da provjerimo ketone u krvi…0,1. to je dobro!
Mama, piški mi se… mama, žedan sam. ja sam već razbuđena i znam da od spavanja dalje će bit jako malo ili ništa. vraćamo se u krevet. on zaspi u sekundi, ja nadobudno narihtavam budilicu za 2 sata da me probudi da vidim jel sve ok sa novim setom. ne spavam ništa. 5 sati je, mjerim šećer, opet na senzor i na prst, ok 13,2, pada al dajem korekciju zbog “sindroma zore”. pokušavam zaspat, bar da 3 sata odspavam do budilice da na poslu baš ne kljucam. zatvorila sam oči i čujem budilicu. sranje, kljucat ću na poslu.. šećer u 8.00 je 10,8
Doručak, zbrajaj ugljikohidrate na brzinu i mutnog uma od nespavanja…dve šnite kruha, malo putra, malo pekmeza, kraš ekspres, zbrajaš ugljikohidrate, 50 g kruha, to je 30g UH, 2 dcl mliijeka je 10 g uh, plus malo za kraš ekspres i pekmez.. daješ inzulin i pitaš se jel premalo ili previše..
2 sata kasnije zove teta iz vrtića, mali mu je šećer. hipoglikemija…fak, bilo je previše inzulina za doručak… dolazim za max. 2 minute, on leži na klupi i mrmlja, mama mali mi je šećer, mjerim na prst 3,4. evo bombon, papaj mandarinu. sat vremena kasnije, doma smo, šećer u plafonu, opet hiper…u PM!! Kak??
Ručak, važi 120 g tjestenine, to je 30 g UH + 5 g UH za bolonjez umak. daj inzulin bar 20 minuta prije jer mu je šećer u nebesima… dok čeka ručak urla da je gladan,,, na, evo jedi, valjda je i 10 minuta prije obroka dobro! pusa u čelo i dobar tek.
ostatak dana mirno, začudo, nemre to bit dobro…
igra, voće, šećer ok..večera, opet malo matematike, šećer ok.
noćni obrok, još malo matematike prije spavanja, šećer ok…
predobro da bi bilo istinito. gledat na čitaču senzora ravnu crtu i to još popodne.. čak sam i ponosna na sebe kaj sam uspjela sve točno izračunat i pogodit doze inzulina…
spavanje… mjerenje šećera u ponoć, šećer 3,2… hipo…SRANJE
opet od spavanja ništa.
Dakle, ovak je svaki dan. Svaki dan u godini je meni i Vikiju “dan dijabetesa”. Mučimo se, smijemo se zajedno i plačemo. Viki je sladak sad već skoro 5 godina i u ovih 5 godina ponekad imam osjećaj da znam sve manje o ovoj bolesti jer je toliko nepredvidiva, toliko zajebana i svi koji se nisu susreli s njom uzimaju je zdravo za gotovo. Dijabetes tip 1 je kurva. Od njega se ne može ozdravit, ne postoje tableta koja se popije i zdrav si, inzulin nije lijek od kojeg se ozdravi, to je hormon koji fali dijabetičarima tip 1 i oni ga nadomještaju putem pumpe ili penova. Dijabetes neće nestati u pubertetu i neće se “popraviti”. Nije nastao zbog neuredne prehrane, jedenja previše šećera i manjka tjelesne aktivnosti. Viki je imao 15 mjeseci kad je otkriven tak da ovo ne drži vodu i ne vjerujte medijima koji su se raspojasali danas s pametnim izjavama. Većina je hrpa gluposti i govore, u principu, o tipu 2.
Dijabetes tip 1 je vječni suputnik koji može biti tih, ali kad pokaže zube je vrlo glasan i jasan! S njim nema zajebancije!!
14.studeni, svjetski dan šećerne bolesti
Pusa od Viktora i nikad naspavane mene!! 
:*
Napisala: Marina Kranjac
